Intervju sa Mijaklom Đunisijevićem

Čudo intervju – ikonopisac Mijaklo Đunisijević: Ikona svedoči Božija obećanja, čuda i prisustvo njegove Ličnosti kroz poštovanje svetih Ikona

1. Kako bi opisao svoju umetnost? 

 0d 2012 godine radim uporedo tri ciklusa”Objavljenje,totem i Vaskrs i Boja Boga”,a sva ta tri ciklusa zapravo cine jedan ciklus pod nazivom”Mesto Objavljenja”.

Kroz slikanje ova tri ciklusa koji su jedan ciklus,bavio sam se i pitanjem Kanona.Sta je Kanon i sta bi Kanon mogao biti?Interesuje me i odnos ikonopisa i savremene umetnosti i gde su tacke susreta?Sta je to put ikonopisca u savremenom svetu i na koji nacin treba pristupiti resavanju slikarskih problema?Dakle ako hriscanstvo nije od ovog sveta po Hristovim recima,to znaci da ono kao ”Objavljenje”dolazi u svet i vrsi intervencije-preobrazaj unutar coveka ,drustva , formi kulture i umetnosti.Prema tome ikonopisac bi trebao da nalazi odredjene elemente iz savremene kulture koji su pre svega uticali na njega i razvoj njegovog puta  da dodje do Crkve i Ikonopisa,pa  pomocu tih elemenata izgradi Simbol-Sliku-Ikonu koji ce te elemente da vrati u Bogosluzbeni poredak upravo ono za sta je umetnost bila naznacena svojim postanjem, a to je da sluzi kultu i da gradi kult.

Ulazenjem u otvoreni dijalog sa savremenom umetnoscu i nalazenjem bliskog,ako ne i istog  jezika,stvaraju se nove forme koje se u sustini po sadrzaju ne razlikuju ali se po formi razlikuju od na primer formi iz renesanse Paleologa isto kao sto se razlikuje Komninska Ikona od Ikonopisa iz Crkve Casnog Krsta u manastiru Ostrog.

Mislim da se na ovakav nacin slikanja uspostavlja prekinuti kontinuitet sa tradicijom u 17.veku,a ne kopiranjem srednjevekovnih predlozaka koji su naravno potrebni da bi se pre svega sacuvao od zaborava odredjeni tip Ikone a i da se mladi ikonopisci uce zanatskoj vestini.Kopiranje je izmedju ostalog i spoljasnji put,jer ikonopisac podrazava postupak slikanja starog majstora a ne govori svojim jezikom i zbog toga takav pristup nije umetnost,vec samo zanatska vestina.Potreban je ziv odnos sa savremenom kulturom kroz ikonopisanje.Takva umetnost je potrebna Crkvi kao odredjena vrsta platforme u dijalogu sa svetom i kao slika onoga sto Crkva nudi svetu.Gde je kopizam tu je jak etnofiletizam a gde je jaka umetnost tu je jaka vera,a bez vere nema Crkve.

2. Prvu Ikonu si naslikao na dascici koju su ti doneli talasi Morave…

Nekoliko nedelja posle toga si upisao Akademiju SPC.

Da, to je bilo 2002.godine.U to vreme sam pravio skulpture-objekte od stakla, od kojih sam gradio ambijentalne celine koje su meni predstavljale tadasnji ideal ”staklenog grada u šumi”. To su bili radovi velikog formata a izvodio sam ih na raznim mestima, u napustenim fabrikama, u prirodi, podrumu itd. Koristio sam svaki prostor koji mi je bio na raspolaganju. Iako u to vreme nisam isao u Crkvu bilo mi je veoma vazno da resim na neki nacin to pitanje Boga, pa sam umetnost dozivljavao kao neku vrstu religije, ali to nije bilo dovoljno, nesto je stalno izmicalo i postojao je jak osecaj prolaznosti koji me je mucio i cinio gotovo ocajnim. I upravo tih dana u jednoj setnji kraj Morave primetih nekakvu dascicu koju je reka izbacila na obalu, pa pomislih da bih na njoj mogao da naslikam Ikonu, a da one staklene kocke sve unistim, jer sam ih video kao nepotrebne, nasuprot Ikonici koja je predstavljala sve potrebno. Kako sam dosao do te spoznaje, to ne bih umeo da objasnim, jednostavno se tako dogodilo. I onako neuko, naslikao sam Ikonu sv.Jovana Krstitelja.

U to vreme nisam razmisljao da upisem Akademiju (znao sam, naravno, za postojanje Akademije, ali nisam  znao gde se nalazi , mislio sam da je negde na Topcideru). Premda me je ta ideja privlacila, osecao sam se nedostojnim da studiram Ikonopis.

Dve nedelje po pronalazenju te dascice, posle jedne zurke u Beogradu,  zaticem se u četiri sata ujutro ispred zgrade Akademije u ulici Kralja Petra br.2 i primetim da se tu nalazi i nekakav atelje. Ne znajuci o cemu se radi, pokusao sam da udjem i na moje veliko cudjenje vrata su bila otkljucana iako je bila Zora. Ušao sam unutra, a u Akademiji su bili jedan monah, Rumun Mina i student Hadzi-Vladimir. Na moje pitanje gde se to nalazim zapravo,  odgovorili su mi da je to Akademija. Kroz razgovor su me motivisali da polazem prijemni koji je bio za tri nedelje. Pristao sam, konkurisao, polozio i upisao Akademiju.

3. Rekao si u jednom intervjuu da si u jednom periodu života pokusao da formu izneses iz sebe.”Čak sam odlucio da ne slikam Ikone .Radio sam mnogo toga ,bile su to razlicite faze .To je trajalo deset godina.A onda sam u jednom trenutku ,kao neko”automatsko pisanje”,naslikao Hrista”-Sta sve prinosis Hristu liturgisuci cetkicom?

To je bilo 2008.godine.Po zavrsetku Akademije na kojoj sam diplomirao dve godine kasnije,vratio sam se u rodni Čačak, pun raznih utisaka koje sam primio kroz Akademiju: izlozbe, druzenja sa umetnicima, knjige i slicno .Bio sam potpuno odusevljen svetom umetnosti. Potpadao sam od silnog odusevljenja pod razne uticaje, hteo da radim stvari i ovako i onako… Uradio bih 5-6 slika u jednom stilu i od pocetnog ushicenja to bi me dovelo do razocarenja i tad bih naslikao Ikonu koja bi mi unela neku vrstu smisla .Medjutim nisam mogao da uspostavim kontinuitet u slikanju Ikona, pa sam se tako stalno vrteo u krug,  sto me je cinilo prilično ocajnim. I onda, po povratku iz Beograda, odlučim da sve prekinem i odbacim Ikone i da samo slikam automatski, pa sta ispadne. Zatvorio sam se u sobu i narednih osam meseci sam samo stancovao te slike, ponekad u jednom danu i po 3-4 komada.To su, naime, bili raznorazni kosmari koje sam dugo nosio u sebi. A onda, jedne noci, bila je subota na nedelju, naslikao sam veliki Hristov lik 130×90 cm ,koji je imao ruzicast podslik i svetlo zut karnat. Tada sam imao sjajan osećaj da je upravo to ono sto treba da radim.

Kroz ceo taj proces ”automatskog slikanja” shvatio sam da covek treba da bude povezan sa sobom dok slika, prateci taj divan tok misli koji postoji samo dok se radi i da iz toga gradi svoj jezik, a ne da se koristi akademskim znanjem, koje sam doziveo kao neku vrstu kontaminacije Bića.

Na kraju krajeva svi ti ljudi koji se bave kopiranjem Ikona su zrtve prevelikog akademskog znanja.

Slikanje po modelu,anatomija i slicno. na akademiji sam dozivljavao kao nesto neprirodno, nesto sto tu nasu unutarnju originalnost nekako sablonizuje i sistematizuje,, tako da cak nisam uradio ni jednu studiju ljudske figure u zivotu. Prosto nisam mogao da udjem u sve to, ali iz velike ljubavi prema slikanju Ikona bio sam prinudjen da resenje pronadjem u sebi.

Dozivljaj svake Ikone i Svetitelja stvara neki unutarnji oblik, pa se trudim da sto vernije unutar tog unutarnjeg oblika realizujem ideju. Neki moji radovi su izduzeni,neki ne. Kod slikanja  likova ne postoji odredjeni tip kao kod drugih Ikonopisaca,vec je sve podredjeno tom dozivljaju susreta sa naslikanim svetiteljem i pokusaj da se sto vernije taj dozivljaj,bljesak,vizija prenese na slikarsku podlogu.

4. Poslednjih 9.godina radis samo Ikone.Zasto?

Kao sto sam vec rekao,  veoma mi je vazno pitanje Boga, verovatno bih se bez njega ubio. Ikona svedoci Bozija obecanja,cuda i prisustvo njegove Licnosti kroz postovanje svetih Ikona.Zeleo sam i ja da ucestvujem u svedocenju Bozijih istina kroz umetnost .Ali to nije jednostavno, jer covek zeli da govori svojim individualnim iskustvom koje potom dozivljava kao istinu ( kao što bi rekao Bare iz Majki, istina koja je glupost ).To individualno iskustvo je uglavnom psiholoske prirode ,a jedina istina do koje, na kraju krajeva, stizemo jeste da smo propadljivi i smrtni .Jedino kroz zajednicu mozemo imati iskustvo Boga,  tu se on ”Objavljuje”kao telo Hristovo. Ipak je iskrenost u radu korisna, jer se covek na taj nacin ispoveda, pa je moguce da se jednog dana taj nas unutarnji sadrzaj usaglasi sa iskustvom Crkve. Ako se to dogodi, postajemo Ikonopisci i stupamo, kako kaze psalm ”na zemlju pravu”,tamo gde naš jezik biva prepoznat kao jezik crkvenog iskustva.To iskustvo je nesto sto sam doziveo kao smisao i ispunjenje Hristovih obecanja ,kojima pokusavam kroz umetnost prvo da se priblizim, ne bi li se stvorili uslovi za objavu Hristovog prisustva kroz moj zivot.  

5. Kanadski Ikonopisac Džonatan Pazo je uneo jednu zanimljivu podelu savremenih Ikonickih umetnika-Robota koji se cvrsto drze kanona i koji je skoro fabrcki radnik,deo sistema birokratizovane drzave,mutanta,apsolutnu individuu koja tezi da istakne sebe,rok zvezdu,milionera i mutanta iz marvel stripova.i umetnika koji koristi puni potencijal liturgijske umetnosti za prevazilazenje suprotnosti .Kako pobedjujes robota  i mutantau sebi

Pre svega mislim da ne moze neko da bude apsolutna individua, a da se bavi pitanjima kanona ,jer je kanon iskustvo crkvene zajednice. Ovde verovatno Pazo pod kanonom podrazumeva postupak slikanja ,to jest jedan opste prihvaceni tip ili jezik Ikone. To je uglavnom taj Ikonopis koji se oslanja na slikarstvo iz epohe Paleologa.To je zapravo oslanjanje na stil,a ne kanon.Kanon je nesto sto se tice bogosluzenja u sirem smislu,na primer kakve se odezde kad nose,sta se peva pri odredjenom bogosluzenju,kako se posti i slicno .Sto se tice Ikonopisa ne postoji nigde pisano kako ikona treba da izgleda. Određeno je samo sta ikona predstavlja i sta znaci postovanje izobrazene licnosti.

Izvorno znacenje kanona je” mera”, dakle u slucaju Ikonopisa koji je jedna duhovna disciplina, radi se o unutarnjoj meri, dozivljaju svetlosti ili blagodati. Ikona to prenosi ili ne prenosi,ljudi jednostavno to osecaju i nije im potrebno nikakvo ideolosko tumacenje koje zele ti kopisti da nametnu ljudima ne bi li zadrzali svoje pozicije od kojih dobro zaradjuju.

Mislim da podjednaku ulogu u odrzavanju tog sistema imaju kopisti kao i umetnici kako ih Pazo naziva.

Kad bude bilo potrebno taj sistem ce napraviti zvezdu od nekog ne-kopiste. Primer je Stamatis Skliris koji je u sustini kopista jer njegova forma je preuzeta od slikara Mihaila i Jeftihija,dakle najistaknutijih slikara paleoloske epohe, samo banalno ofarbano u stilu Van Goga,  gradeci jednu naivnu sintezu. To slikarstvo i cela ideologija koja ga podrzava jeste tek bacanje prasine u oci, jer zagovornici te ideologije samo stite ovu kopisticku druzbu od upliva prave umetnosti u Crkvu, jer se pokazalo u praksi kroz ovaj i slicne primere da novotarije ne daju dobar rezultat.

 Kopizam je potreban da bi se kroz njega ucio Ikonopis i da bi se  sacuvao neki stari tip Ikone od zaborava. Unutar toga bi ta sluzba i trebala da ostane,a da se za oslikavanje Crkava traze resenja koja imaju veze sa iskustvom naseg vremena.Nije problem u tim kopistima vec u naruciocima tih dela.Pitanje je: ”Zasto to Crkva narucuje?”

”Zasto ne pušta umetnost u svoja nedra?”

Ali ipak, na koncu, u umetnosti postoji neka vrsta pravde,jer umetnost nepogresivo pokazuje ono u sta verujemo. Pa ako se kroz kopizam  vidi sta Crkva kao institucija nudi narodu ,ako su to srednjevekovne forme onda je pitanje gde je Crkva danas i da li mi kao ljudi ovog vremena postojimo kao deo Crkve, pošto ne dajemo nikakav doprinos sem vladanja srednjovekovnim tehnikama.Ako je hriscanstvo so svetu zasto se ne bavi savremenim formama zivota kroz umetnost? Nije ni cudo da mladi ljudi a i obrazovani ne zele da idu u Crkvu jer im je ceo taj jezik vrlo stran i dalek.Zato mladi stvaraju alternativnu kulturu, u tim alternativnim zajednicama  zaista postoji medjusobno postovanje,solidarnost pa i ljubav.Recimo, sa rok koncerta vi ponesete predivan utisak pun smisla i imate secanje na taj utisak mozda i ceo zivot. Mladi razumeju to znacenje secanja ,nisu glupi,osecaju stvari.

Hriscanstvo je isto tako bilo alternativno na svom pocetku i imalo veliku subverzivnu moc jevandjelja. Pogledajte zitija ranohriscanskih mucenika. U jednom trenutku, to jest u 4.veku kada hriscanstvo postaje drzavna religija , kada postaje mocno u svetu,to polako pocinje da nestaje.Jednostavno taj gradjanin mocnik koji je usao u crkvu i doveo do te situacije da Hriscanstvo postane drzavna religija,pocinje da se pita i za duhovna pitanja iako nema realno iskustvo. Njemu se sada udovoljava,dok se ludi harizmatik šalje na marginu ,a ugledni palancanin postavlja u centar kao ideal: on je narucilac umetnickih dela i svih ostalih crkvenih potrepstina,on odlucuje sta moze a sta ne, iako nije nimalo kreativan, niti je pozvan za jedan takav posao.

Sve dok Crkva ne vrati obicnog, malog i odbacenog coveka u centar, stvar ce biti u krizi. Hristos je dosao zbog tih malih i odbacenih ljudi (“Na kamenu od ugla koji odbacise zidari sagradicu Crkvu” ,kaze se u Pismu) a ne zbog mocnika.Ti isti ljudi, laici, narod Boziji, bi trebalo da se pita kakav zivopis zeli na zidovima hramova ,jer to je zbog njih i naslikano i izraz je njihove vere,oni su, štaviše, iznedrili tog ikonopisca, a ne da se sve zavrsava iza zatvorenih vrata,da odluke donose ljudi koje Ikonopis uglavnom ne interesuje, a poslove dobijaju jedni te isti ljudi koji zbog ogromne potraznje uporedo oslikavaju i po nekoliko hramova,te moraju da se uklapaju u vremenske rokove sto se, svakako,  oslikava i na kvalitet rada.

Što se tice drugog dela pitanja,licno nisam mogao u sve to da udjem najverovatnije zbog karaktera ,cela stvar se odvijala sama od sebe ,radim kako znam i umem.Zaista me kroz umetnost interesuje da otkrijem kroz priblizavanje bozansko u nama.To je avantura koja je nepredvidiva i koja iznosi potpuno neocekivane forme kojima morate biti verni ukoliko zelite da idete dalje.Vazno je pokusavati, ali nije tragično ako se ne uspe. Bog to zna i zato i ispituje nase namere.Vazna je namera i ono sto zelis time da postignes.

6. Evidentan je uticaj stripa na tvoju umetnost .Otkud to i kako i zasto pokusavas da ukljucis stilska sredstva poreklom iz stripa u ovo sto radis

Kao i mnogi ljudi moje generacije u Crkvu dolazim iz andergraund kulture,rastao sam uz stripove,ploce,bit poeziju,americku knjizevnost 20.veka i slicno.Stripovi imaju vaznu ulogu u mom zivotu,ceo zivot ih citam i danas kad uzmem u ruke tu ”knjigu sa slikama” ,dozivim istu vrstu fascinaciie kao i dok sam bio dete.Taj uticaj primecujem, ali nije toliko izražen u svesti i dok radim. Na kraju, nisu li i freske na zidovima crkava svojevrsni strip?

7. U Grckoj imamo Fikosa Antoniosa koji je preobrazio grafiti umetnost u ikonicke murale.Koliko si ti daleko od ideje Pravoslavnog  stripa ,neke tvoje verzije Hugo Prata ili Hodorovskog ili gde vec sebe koordiniras?

Sto se tice pravljenja stripa ,ta ideja jeste privlacna, ali ja se nisam usudio da tako nesto pokusam jos uvek.Mozda u buducnosti ,nikad se ne zna. Sebe vidim kao naslednika Georgija Mitrofanovica,Jovana i Radula,Longina,sledbenika Bokokotorske skole ikonopisa i tome slično.

8. Kakvu muziku slusaš?

Pa, slusam različite stvari..Muzika mi je mnogo vazna u zivotu.Svakodnevno je slusam. Prvi razumno jak utisak sa muzikom koji me je na neki nacin promenio  imao sam sa 14.godina.Po ulasku u  jednu flipernicu cuo sam bend Sex Pistols i pesmu Anarchy in The UK”. To me je tad tako snažno pogodilo i utesilo,nadahnulo i unelo neku novu atmosferu u moj zivot. Dalje, dalo mi je nadu da ipak postoje neki ljudi negde daleko a slicni meni . Tog utiska se i dan danas jako zivo secam.Kasnije sam svašta slusao,sve ono sto je islo na MTV-iju, i grandž, metal, a zatim , psihodelicni rok,Bitlse, Stounse, sve redom. Čak je jedno vreme moj brat pokusavao da svira bubnjeve, pa su bubnjevi bili u nasoj sobi, gde su se održavale i probe sa bendom. Volim da idem na koncerte,bio sam na dosta dobrih koncerata i to je stvarno dozivljaj koji ne moze ni sa cim da se poredi.Secam se koncerta Lu Rida u centru Sava i trenutka kad je pocela pesma Walk on the Wild Side .Ja prosto nisam mogao da verujem da se tu nalazim,da je preko puta mene Lu Rid i da svira uzivo pesmu koju sam na kasetofonu slusao stotinu puta. Bio je to neverovatan dozivljaj koga cu se secati ceo zivot.To secanje je tako jako,verovatno onako kako bi trebalo da bude jako secanje na Hristovu zrtvu u cije ime se pricescujemo svake nedelje.Dok Lu Rid peva o marginalcima koji dolaze u Njujork uvodni  rifovi tih pesama ti se toliko uvuku u bice da postanu deo tebe zauvek. Ziva forma je jako vazna da bi se nesto upamtilo i gotovo je izvesno da ako bi takve forme imali na zidovima crkava utisak bi zaista bio cudotvoran.

9. Knjige, pisci koji su uticali na tebe?Sta citas trenutno?

Jako volim americku knjizevnost 20.veka i bit pesnike. Jedan od omiljenih pisaca iz tog kruga mi je Vilijam Barouz i njegova trilogija ”Gradovi crvene noci”,knjiga cija se radnja dogadja u izrazito mracnom okruzenju ,a pritom je  puna nade i vere u iskupljenje coveka. Urnebesno je duhovita, a pisac izuzetno vesto uspeva da prenese svoja osecanja.Toj trilogiji se cesto vracam.Tu je i Milerovo ”Ruzicasto rasprece”,trenutno citam Pleksus, pa skoro otkriveni Norman Majler i njegove ”Drevne Veceri” itd. Pre mesec dana sam citao velikog inkvizitora: to je neverovatna knjiga, pa se često zapitam, hej,odakle tom coveku sva ta saznanja. Volim i Sartrovu trilogiju Putevi slobode, Manovog doktora Faustusa, Sabatov Abadon, ali isto tako volim i srpsku avangardu izmedju dva rata, Crnjanskog i Tokina, kao i romane Oskara Daviča…

Najjaci utisak na mene citajuci neku knjigu jos kao osnovac ostavila je knjiga Zapisi iz mrtvog doma. Ta knjiga puna svetlosti me je naucila da slobodu niko ne moze da mi oduzme.Naravno citam i filozofsku i teolosku literature, ali dosta manje nego ranije,mada trenutno čitam Istočnik znanja sv.Jovana Damaskina. Ima jos dosta toga i ovo mi je prvo palo na pamet. Knjige su sjajna stvar. Često kažem kako bih samo čitao i ništa drugo ne bih radio u zivotu.

 Dzojsov Uliks, na primer… On me je na neki nacin promenio. Čitajući tu knjigu poistovećujući se sa Stivenom Dedalusom ,a kako starim vidim da sve vise licim na gospodina Bluma,primetio sam da i kroz takozvanu ”profanu” umetnost koja je neka vrsta ”individualnog”iskustva, moguce  napraviti taj dozivljaj celovitosti. Ovaj je roman kao nacrtan krug unutar koga zive njegovi likovi,iako je radnja banalna svakodnevnica gospodina Blum,roman se ipak zavrsava sa apsolutnim ”DA” kroz ispovest njegove supruge Moli. Dakle, i u ovoj  trivijalnoj svakodnevnici moguce je da covek transcendira. Ne treba gubiti Veru, nisu potrebna nikakva pravila potreban je drugi,upravo ono sto svedoci Ikona ,taj susret sa likom koji se nalazi sa druge strane.Taj dozivljaj ”celovitosti” prava umetnost mora da svedoci.Od celine smo otpali ,a ikona je svedocanstvo Bozijeg obecanja koje kroz Celinu,sve nas zajedno,kao jedno telo, Crkvu,  vaskrsava telom Hristovim i uvodi u zivot njegovog osmog neprolaznog dana.

Razgovarao: Davor Santrač

Preuzeto sa: www.cudo.rs

2 Comments

  1. Once again, it is easy to see why this is one of the finest sites on the entire world wide web, keep pumping out the huge content!

  2. Good day! I just want to give you a big thumbs up for your excellent information you have here on this post. I am coming back to your web site for more soon.

Leave a Comment

Your email address will not be published.